ned - 30.09.2007
U znaku pitanja
Ne vjerujem u astrologiju i ne pričam o zodijačkim znakovima. Ne analiziram koliko su bikovi eksplozivni, strijelci promiskuitetni, lavovi arogantni, škorpioni zločesti, ili rakovi cmizdravi. Ne zanima me koji znak ima koji podznak i s kojim se najbolje slaže. Nije to vazda bilo tako, nekad sam pobožno okretala zadnje stranice Praktične žene ili Studija da vidim valja li mi započinjati važne poslove i mogu li se osloniti na prijatelje, te imam li suparnicu koja će oteti ljubav mog života (Leonarda Nimoya ili Dona Jonsona – u to sam vrijeme uzdisala samo za njima).
Pa je došlo gatanje u kavu. Skrivajući se kod jedne od cura dok su starci na poslu posrkale bi crni mulj, samo da što prije prevrnemo šolju. Istinabog, šarenilo taloga nas nije pretjerano zanimalo, zaključak, kad ostavljamo otisak prsta na stijenkama šalice je bio vrhunac druženja. Svaki je prst imao svoje značenje, a mislim da su u pitanju bile tri želje. To što smo svaki dan manje-više imale navlas iste želje nije nikoga pretjerano zanimalo. Raspoloženje dežurne gatare, dok joj je Filter 160 visio sa donje usne, odredilo nam je ostatak dana.
Odjednom su kavu zamjenile karte, puno određenije u oblikovanju budućnosti. Spomenut ću i grah, jer sam dio mladih dana ostavila u vrletnoj Hercegovini, jer u Dalmaciji ta kultura proricanja iz Tetovca nije pretjerano njegovana.
Malko kasnije u svojoj burnoj mladosti sam čak
i vadila natalne karte prijateljima, inače katastrofalan matematičar, tu sam
briljirala. Da bih na kraju došla do zaključka da se kompletnoj generaciji piše
crno jer je rat i ostale generalizirane stvari, kao što su sklonost ka muzici i
altruizmu. Okanih se ćorava posla.
No. Htjela ne htjela nekako se nađem u sred tih raspredanja na kraju kojih dođe
ono obavezno pogađanje tko je koji znak. Ja mudro šutim, susdržana u nekom
kantunu dok netko slučajno ne okrene glavu prema meni zatečen tišinom od inače
najbučnije osobe koju poznaje.
I tada se ponovi vazda ista scena : samo odmahnu rukom i promrmljaju – nju ne treba ni pitati, sve je jasno. Dok ostatak mudro klima glavom.
Pa kako? Aj mi sad vi to kažite.
čet - 27.09.2007
At last!
Upegla me čiča, kako nije zadovoljan
, te kako to još nije kako treba, al eto on me pušta jer je dobra srca. Moš si mislit.I instruktor se ukenjao, al od sreće što sam to odradila da valja, a kako sam reče - čiča pegla sve koji prođu, to mu dođe kao zaključna riječ. Ma mrš! Eto ti moje zaključne riječi!
Sada još ostaje vožnja po gradu. Idući tjedan. Sigh!
(btw, kako ide XVII? Jesi počela vozati?)
I crtanje je došlo kraju, vraćam se maskama. Ova na slici je išla na poklon prijateljici i ona je ponosno izložila u svom kafiću, da bi je par večeri nakon toga, pijani idiot razbio. Bar je ostala slika:
Green Elf :
pet - 21.09.2007
Brošić, a malo i o Prdi
mislila sam da sam ga izgubila...
a najljepši i (opravdano) najpametniji ga je našao
ispod kreveta .
Koji sam ja pospremala. Neš ti domaćice. Samo mi je da šmugnem iz kuće, osobito otkad se sveki povampirila.
Kaišić i Prdu pa na Stradun. A Prdo se istovari na sred Straduna.
S blentavim hehe izrazom i fuj njuškicom izvadim kesicu iz tašne, skupim kakance i u kantu.
A momak čim je zaključio da je u centru pažnje zagrize mi šnjiru od hlača i koketno me vuče po ulici, dok se ja trsim zadržati onaj isti hehe izraz. Tada dakako spazi goluba i potrči za njim pri čemu poruši pet baba koje su mu sekundu ranije tepale.
Dok se ja ispričavam ne više tako srdačnim bakicama, mali slatkiš zašora stol u Cele za kojim sjede doajeni hrvatskog glumišta i time mi pruži jedinstvenu priliku da ih čujem kako psuju. A ne glume. Pa ni to se ne događa svaki dan.
Al baš me briga, moj je dragi našao meni moj brošić.
pet - 14.09.2007
koza ko koza
Pala sam slavno jučer poligon i to na najlakšoj, posljednjoj radnji. Obavila ja i osmicu u rikverc i ono usko parkiranje i polukružno okretanje u malom prostoru i sve to išlo fino glatko po peesu, da bi mačka ono kad treba ići ravno ( halo – RAVNO!!!) pa zakočiti, gledala okolo šene panorame po Babinu kuku i pritisla kvačilo prije kočnice, pa auto ošlo u 3 lijepe PM.
Instruktor je prvo bezglasno zijevao dva minuta i mahao rukama, dok sam se ja blentavo kezila i češkala po tjemenu. Onda je crven ko škarpun čistio oćale i gledao u zemlju.
- Mogu ja sad ić doma?
- NE!
- ...
- ČEKAJ ME TU! JA ću te odvest.
Prvo je zatvorio prozore i odmakli smo kojih sto metara a onda je otvorio paljbu. No, budući sam vaka fina, neću vaše nježne osjećajćiće tome izlagati, pa ću samo kazati kako mi je dlaka falila da ne budem išamarana.
No...
Prdo više ne prdi i to mogu zahvaliti BARF hrani za pse, koju naručujem iz Zagreba, a dolazi upakovana i zamrznuta. Kilo je samo 14 kn, smrdi užasno, ali psi obožvaju tu gadost i poližu sve do zadnje mrvice. Uskoro će početi raditi hranu za mace i to ću probati uzeti za mačora, jer ovaj naš razmaženi gad jede samo Friskies vrećice s povrćem, ili one gulozne (i skupe) Wiskas keksiće iz čašice.
Koga zanima – evo mu link i tu se može informirati :
ned - 02.09.2007
Važno je zvati se Prdo
I kao da mi je malo djece, ljubimaca i baba oko mene, najstarija mi se Barbika potrudila, pa rođenom si najljepšem i najpametnijem ocu na svijetu poklonila... mopsa. Čistokrvno derle sa pripadajućom dokumentacijom.
Cmizdri on za mopsom već nekih desetak godina, no kako smo bili podstanari, nismo se željeli upuštati u rizik nabavljati luksuznog psića, a već sutra recimo moraš seliti i gazda ne vole pse.
Elem. Tako je u naš dom jučer stigao William. Moja se mama ne može načuditi zašto William, ona je inače ljubitelj vučjaka i svi su njeni psi imali reska, oštra imena koja zvuče kao režanje, aman ženo pa ne mogu psa od 1000€ zvati naprosto Šaro.
Mislim, to su luksuzni psići. Imaju svakako bogatu aromu, znate. William ima 8 mjeseci, kod nas je tek od sinoć, a već cijela kuća odiše njegovim mirisom.
A ljudi što taj prdi!
Nisam spavala čitavu noć. Posro se šezdesetpet puta.a između toga je izdušio po dvadeset puta kao pripremu za i još toliko kao zaključak nakon obreda. Ima moja mama pravo, treba mu kraće ime :
Willie
the Fuj
